nznm

Istorija fudbalskog kluba Crvena zvezda predstavlja veliku priču o uspesima koji se ređaju više od šest decenija. Zvezda je u svakoj državi u kojoj je igrala bila najtrofejniji klub, bilo da su u pitanju titule (stigli smo do 25), kupovi (22) ili duple krune (10). Paralelno sa velikim uspesima naš klub je privlačio neutralne posmatrače atraktivnom igrom. Tako je Zvezda brzo postala najpopularniji klub u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, a podrška sto hiljada ljudi na Marakani bila je sasvim običan prizor tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih.

Priča o osnivanju Crvene zvezde dobro je poznata. Februara 1945. godine, dok je Drugi svetski rat još trajao, grupa omladinaca, članova Ujedinjeog saveza antifašističke omladine Srbije, odlučila je da pokrene proces normalizacije u sferi sporta. Oni su osnovali Omladinsko fiskulturno društvo, koje će četvrtog marta prerasti u Crvenu zvezdu. Ime je Zvezda dobila posle duge rasprave, a dali su ga zajednički prvi potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujović i Slobodan Ćosić. Tog dana Zvezda je odigrala prvi fudbalski meč, koji je završen pobedom nad ekipom Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a od 3:0 (2:0).

Pet dana kasnije zvanično je oformljena fudbalska sekcija, na čijem čelu je bio Kosta Tomašević, a prvi ekonom je bio Predrag Đajić. Njih dvojica su čast Zvezde branili i na terenu – Tomašević je bio prvi centarfor i strelac prvog gola u istoriji kluba, a Đajić igrao je na sredini terena. Zvezda je dobila stadion predratnog FK Jugoslavija (koji je tokom rata igrao pod imenom SK 1913, a rasformiran je upravo zbog tih nastupa u doba okupacije), koji je tada nosio ime „Avala“.

Zvezda je u prvoj posleratnoj sezoni, 1946. godine, osvojila naslov šampiona Srbije i kvalifikovala se za šampionat Jugoslavije. U prve četiri sezone naš klub nije uspeo da osvoji nijednu titulu, ali je već od 1948. do 1950. ostvario het-trik pobeda u kupu, pobedama u finalima nad Partizanom, zemunskim Našim krilima i Dinamom.

Prva titula izborena je na spektakularan način. Tri kola pre kraja zagrebački Dinamo imao je pet bodova više u ligi, u kojoj je pobeda donosila dva boda. Ipak, Zagrepčani su zatim poraženi od Sarajeva, pa je Zvezda dobila međusobni duel rivala za titulu i u poslednje kolo ušla sa minusom od jednog boda. BSK je sa Dinamom odigrao 2:2, a odluka je pala dan kasnije, 4. novembra, u utakmici sa Partizanom. Večiti rival je ranije te sezone dobio derbi ubedljivo (6:1), ali je Zvezda ovog puta stigla do potrebnih 2:0 i zahvaljujući boljem gol-količniku (za samo 0,0018) postala prvi put šampion države.

Zvezda će titulu osvojiti i 1953. godine, ali će prave promene uslediti na sredini te decenije, kada je oformljena stabilna klupska struktura, sa Dušanom Blagojevićem na mestu predsednika, Slobodanom Ćosićem kao generalnim sektretarom i velikim Acom Obradovićem, poznatim pod nadimkom „Doktor O“, na mestu tehničkog direktora kluba.

Oni su stvorili prostor za generaciju koja će pet godina u potpunosti dominirati jugoslovenskim fudbalom i ostaviti pečat i na evropskoj sceni. To je tim, u kojem su nastupali Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac... Ti fudbaleri čija imena se još pamte, a upoznao ih je ceo svet, osvojiće četiri titule šampiona Jugoslavije i dva kupa, ne ostavši nijednom bez trofeja u tih pet sezona.

Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi našeg kluba. Doktor O je imao izuzetan dar za prepoznavanje talenata, pa je na završetku karijere u stručni štab prebacio Mitića, Stankovića, Toplaka, koji će sa velikim uspehom raditi u fudbalu decenijama.

Miljanić i Zvezdina raspucana deca (1966-1974)

Zec i Stanković, održavanje dominacije

Kako to obično biva, odlazak velikog trenera za sobom vuče rezultatski pad, pa su dve sezone posle Miljanićevog prošle bez mnogo uspeha za Zvezdu. Tek će dolazak Gojka Zeca 1976. doneti stabilnost i već sledećeg maja na Marakani se slavila dvanaesta titula. Bila je to uvod u eru Branka Stankovića, koja će potrajati četiri godine, doneti Zvezdi tri trofeja i prvo veliko evropsko finale.

Posle Džajićevog odlaska u Bastiju ekipu je predvodila četvrta Zvezdina zvezda Vladimir Petrović Pižon, a jednaku popularnost imali su Dušan Savić i Srboljub Stamenković, kasnije velika zvezda fudbala u SAD. Prva sezona Gojka Zeca bila je prava demonstracija sile – titula je osvojena sa devet bodova prednosti, što je do tada najveća razlika u istoriji lige, a strelci, predvođeni Filipovićem, tresli su mreže rivala 67 puta (prvi pratilac na toj listi Borac dao 53 gola).

Sledeće sezone Zvezda je osvojila drugo mesto i stvorila sebi uslove za sjajan nastup u Kupu UEFA u sezoni 1978/1979. Prvu titulu Stanković kao trener (kao igrač prvak je bio četiri puta) osvaja 1980. godine, kada Zvezdi izmiče dupla kruna, a godinu dana kasnije Zvezda je ponovo šampion.

Jedanaestogodišnji period bez osvojenog kupa, daleko najduži u istoriji, okončan je u proleće 1982. godine, kada je u dva klasika (2:2 u Zagrebu i 4:2 u Beogradu) nadmašen novi šampion, zagrebački Dinamo. Do tada se dogodila prva promena trenera tokom sezone još od pedesetih, Ostojić je zamenio Stankovića. U ekipu se 1983. vraća Gojko Zec, koji zatiče samo jednog igrača iz šampionske ekipe koju je vodio 1977. godine – Miloša Šestića. Zec ponavlja uspeh iz prethodnog mandata, osvajajući titulu odmah po dolasku. I baš kao te sezone, kup je završio u Splitu, a Zvezda će trofej u najmasovnijem takmičenju osvojiti 1985, ponovo u duelu sa Dinamom.

Šestić je, posebno posle odlaska Petrovića i Savića tokom sezone 1982/1983 postao lider nove generacije, u kojoj su igrali Ivković, Elzner, braća Đurovski, Musemić, Janjanin, Mrkela. Kraj ere Gojka Zeca koincidirao je sa najvećim skandalom u istoriji jugoslovenskog fudbala, "slučajem Šajber", koji je uticao da u dve sezone zemlja ima po dva prvaka. Naš klub je najpre izgubio, a zatim osvojio titulu 1986. godine, pre nego što će mu ona za zelenim stolom biti oduzeta.

Miljan Miljanić je u Zvezdi bio kao fudbaler još tokom slavnih 50-ih, ali je tek dolaskom na mesto prvog trenera u leto 1966. godine pronašao pravo mesto za sebe i klub. Miljanić je bio predvodnik nove orijentacije u klubu – oslanjanja na sopstvene snage. U prvoj sezoni on je izvršio potpunu smenu generacija i osvojio peto mesto, baš kao i prethodne godine. A posle toga počeli su uspesi.

Generacija koju je predvodio Dragan Džajić, zvanično najbolji igrač u istoriji ove zemlje (u izboru Fudbalskog saveza upriličenom povodom 50-godišnjice UEFA) i svakako jedno od najboljih levih krila u istoriji sveta, ostaviće dubok trag i napraviti veliku razliku u odnosu na sve najveće rivale. Prvi put Zvezda će vezati tri šampionske titule (dva puta dupla kruna), a svako dete u Jugoslaviji znaće imena Dujkovića, Đorića, Dojčinovskog, Klenkovskog, Karasija, Aćimovića, Lazarevića, Krivokuće, Ostojića... Posebno je vredan podatak da je većina pomenutih fudbalera na Marakanu stigla veoma rano i prošla kroz mnoge selekcije u omladinskoj školi kluba.

Zvezda je u tom periodu učvrstila ime i na evropskom nivou, uspostavljajući standarde koje je mali broj klubova sa istoka mogao da prati. Upravo je koncentracija na Kup šampiona 1971. godine uticala na to da u ligi bude ostvaren drugi najlošiji plasman ikad – šesto mesto – a utisak je popravio trofej u kupu. Miljanić će sa ekipom osvojiti još jednu titulu, 1973. godine, a tada će se već u ekipi naći i neka nova imena, Vladimir i Ognjen Petrović, Bogićević, Filipović, Keri... Mnogi od njih povešće Zvezdu krajem osme decenije u novu eru velikih uspeha.

Osim što je svojim navijačima donela mnogo radosti, Zvezda je u toj eri bila klub koji se gledao sa uživanjem: za osam Miljanićevih godina sedam puta je bila najefikasniji klub u ligi (1972. Velež dao gol više), a u poslednje dve sezone ostavljala je prve rivale najpre za 12, pa za 18 pogodaka.

Kraj pedesetih bio je prvo doba dominacije nekog od klubova u jugoslovenskom fudbalu, ali je početak sledeće decenije centar zbivanja preneo na drugu stranu Topčiderskog brda. U sledećih sedam sezona Zvezda će osvojiti samo jednu titulu (što će se ponoviti tek devedesetih) i samo jedan kup, ostvariće najslabiji plasman u istoriji (sedmo mesto, 1963. godine) i čak četiri puta završiće izvan prve trojke na tabeli (pre i posle toga samo još sedam puta je Zvezda bila ispod trećeg mesta u 54 sezone fudbala u FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji).

Već tada bilo je jasno da je Zvezda daleko najpopularniji klub u zemlji, a navijačima su neuspesi teško padali, pa se dešavalo i da upadnu na teren i spale kompletne golove. U sezoni 1962/63 naš klub je postavio i negativni rekord sa samo 21 datim golom, duplo manje od, recimo, pet mesta slabije plasirane Vojvodine.

Ipak, na drugoj strani Zvezda se razvijala i postavljala poslednje osnove za veliki uspon koji sledi – od kraja 1959. godine počela je izgradnja novog stadiona na mestu već zastarele Avale. U naredne četiri godine Zvezda je kao domaćin igrala na stadiona Partizana i OFK Beograda (što donekle i objašnjava loše rezultate), a novi objekat otvoren je prvog septembra 1963. u meču sa Rijekom.

Prva sezona na svom stadionu, koji je mogao da primi neverovatnih sto hiljada ljudi, proslavljena je duplom krunom, kojom je sa klupe ispraćen Miša Pavić, osvajač pet trofeja prethodne decenije i dotadašnji rekorder sa sedam uzastopnih sezona na klupi kluba.

Ključni momenat dogodio se u leto 1966. godine, kada je na klupu Zvezde seo Miljan Miljanić. Miljanić će punih osam godina predvoditi klub koji je za to vreme izrastao u pravog evropskog velikana. Do tada jugoslovenski fudbal prošao je kroz uvodnu fazu ispitivanja i petogodišnje dominacije Zvezde i Partizana. U preostalih 25 godina zajedničke države Zvezda će biti konstanta, a smenjivaće se rivali.

Šampion Evrope i sveta

Novi vek i novi uspesi

U leto 1986. godine dogodile su se velike promene u našem klubu. Uprava na čijem čelu su bili Dragan Džajić i Vladimir Cvetković počela je da gradi tim koji će moći da konkuriše najjačim evropskim timovima. Tog leta na klupu je doveden Velibor Vasović, prvi Srbin koji je podigao pehar Kupa šampiona, a ekipa je pojačana nizom igrača, među kojima se izdvajaju Dragan Stojković i Bora Cvetković.

U prvoj sezoni, započetoj sa kaznenim bodovima, Zvezda se koncentrisala na Kup šampiona, gde je ostvarila dobre rezultate. Već u leto 1987. godine napravljen je petogodišnji plan u kojem je zacrtano osvajanje Kupa šampiona. Istorija je pokazala da su sve namere ostvarene.

Od klupskog rođendana 1987. godine, kada je na Marakani pobeđen madridski Real, do marta 1992. godine Zvezda je živela kroz najlepši period u svojoj istoriji. U pet sezona pripale su nam četiri titule (1989. trofej je odnela Vojvodina sa Šestićem, Mihajlovićem, trenerom Ljupkom Petrovićem i direktorom Kosanovićem), 1990. sa čak 11, a godinu dana kasnije sa osam bodova prednosti u odnosu na prve rivale (oba puta Dinamo). U sve četiri sezone u kojima je osvojena titula Zvezda je igrala i finala kupa, ali je trofej osvojila samo 1990. godine.

Činjenica da su Zvezdu u pet slavnih godina vodila čak petorica trenera (Vasović, Stanković, Šekularac, Lj. Petrović i Popović) deluje čudno, ali istovremeno potvrđuje da su i u upravi i na terenu "crveno-beli" bili strahovito jaki. U leto 1987. došli su Binić i Prosinečki, zatim redom Šabanadžović, Pančev, Savićević, Belodedić i Mihajlović. Istovremeno je dobro funkcionisala omladinska škola, koja je klubu dala Stojanovića i Jugovića.

Na samom početku devedesetih Zvezda jednostavno nije imala konkurenciju u domaćim takmičenjima, a u Evropi je imala status velikana. Iako bi transferi bar nekih igrača neminovno usledili, rat na Balkanu, raspad Jugoslavije i sankcije Ujedinjenih nacija ubrzali su proces, koji će samo trinaest meseci posle Barija Zvezdu praktično ostaviti bez kompletne šampionske generacije.

Leto 1999. predstavljalo je novi početak za naš klub. Neposredno po završetku NATO agresije Zvezda je osvojila sedamnaesti kup u istoriji, pobedom nad Partizanom 4:2, a posle lošeg početka sledeće sezone ekipu je umesto Miloljuba Ostojića preuzeo Slavoljub Muslin. Član slavne generacije Pižona Petrovića i Duleta Savića doneo je ekipi novu filozofiju – u dve sezone sa njim na klupi Zvezda je postavila defanzivne rekorde i prepolovila broj primljenih pogodaka (samo 19 u 40 mečeva šampionata 1999/2000). Titula je praktično obezbeđena na Đurđevdan, kada je na Marakani savladan Obilić, a Partizan osvojio samo bod u Kragujevcu. Tri dana kasnije osvojen je kup, a četiri boda prednosti rutinski su sačuvana u preostala tri kola. Zvezda je u martu, aprilu i maju te godine dobila svih 20 mečeva u ligi i kupu.

Sledeće sezone Muslin je ostao u klubu, a titula je odbranjena. Trofej je izgubljen u kupu, takmičenju na koje je Zvezda uspostavila neku vrstu monopola – u poslednjih 18 finala igrala je 16 puta i 10 puta izlazila kao pobednik. Muslin će klupu našeg kluba napustiti u septembru 2001. godine, posle čega Zvezda gubi dve uzastopne titule na identičan način – posle pet kola naš zaostatak za najvećim rivalom bio je ogroman (u prvoj 7, a u drugoj 10 bodova razlike). Povratak Muslina na klupu u leto 2003. godine vratio je Zvezdi neophodnu čvrstinu i novi rekord – samo 13 primljenih golova u 30 utakmica.

Tog leta je naš klub, na čijem čelu je treći put Ljupko Petrović, ostvario sjajne rezultate na pripremama i sa velikim optimizmom ušao u novi šampionat, ali su dva teška poraza u evropskim mečevima (u Ajndhovenu i Sankt Peterburgu) poremetila psihološki ekipu, koja gubi borbu za titulu, a lošu sezonu završava porazom u finalu kupa od Železnika (drugi put u tri godine kup izgubljen golom primljenim u poslednjem minutu).

Tokom leta 2005. dolazi do velike promene u klubu, jer Dragan Džajić napušta mesto predsednika i odlazi sa fuinkcije posle punih 20 godina. Treću Zvezdinu zvezdu menja peta – Dragan Stojković – a prvi put u istoriji na klupu dolazi strani trener Valter Zenga. Slede dve godine potpune Zvezdine dominacije u domaćem fudbalu, oličene u duplim krunama i najpre sedam, a zatim i sedamnaest bodova prednosti u odnosu na najbliže rivale u ligi. U sezonu 2007/2008 Zvezda je ušla sa jasnim ambicijama, koje su ponovo neizbežne na Marakani – odbrana duple krune i korak dalje u Evropi.

Na samom početku 1992. godine naš klub je bio na vrhuncu slave – šampion Evrope i sveta, oslabljen odlaskom nekolicine članova šampionske generacije iz Barija, ali još uvek sa pristojnim šansama da u Londonu brani trofej u Kupu šampiona. U domaćem takmičenju najveći rival Dinamo napustio je ligu, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije, a šampionat u skraćenoj Jugoslaviji igran je na ivici regularnosti, jer je u aprilu izbio rat u Bosni i Hercegovini. Zvezda je odbranila titulu i drugi put ostvarila šampionski het-trik (prvi put od Miljanićeve ere), ali su se već u finalu kupa, kada je trofej osvojio Partizan, videli znaci teških dana koji su sledili našem klubu.

Između maja 1992. i maja 2000. godine na Marakani je proslavljena samo jedna titula – dvadeseti pehar u naše vitrine stigao je 1995. godine, a donela ga je još jedna sjajna generacija, u kojoj su nastupali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković... Na putu ka tituli dobijen je i stoti derbi (2:1), a na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović.

Ipak, bio je to kratak predah u veoma neuspešnoj deceniji. Liga tadašnje SR Jugoslavije nije ličila na sportsko takmičenje kakvom smo prisustvovali pre raspada zemlje, a u novim čudnim oklnostima naš klub se teško snalazio. Imala je Zvezda često daleko najbolji tim u zemlji, ali to jednostavno nije bilo dovoljno. Kako su se devedesete bližile kraju, neregularnosti su se približavale kulminaciji, a u šampionatu 1997/98 titulu je osvojio debitant u ligi Obilić. Sledeći šampionat nije ni okončan zbog NATO agresije, a Zvezda je završila na trećem mestu, što je jedini plasman ispod druge pozicije za naš klub u poslednjih 20 godina.

U sedam sezona Zvezda je osvojila jednu titulu i čak pet kupova, uz nekoiliko blistavih evropskih nastupa. Za većinu klubova to je po svim standardima uspešan period, ali su prohtevi Zvezdine armije navijača drugačiji. Doba zadovoljstva za njih tek će se vratiti.

Planovi za pohod na evropski tron pravljeni su na Marakani od sredine 80-ih godina. Zvezda je u prethodne dve decenije ostvarivala solidne evropske rezultate sastavljajući tim od igrača iz svoje omladinske škole, uz povremeno dovođenje mladih talentovanih fudbalera iz malih klubova, uglavnom u Srbiji. Tandem Džajić-Cvetković rešio je da krene drugim putem, da dovođenjem najboljih igrača na domaćem tržištu stvori ekipu koja bi odmah mogla da se takmiči na kontinentalnom nivou, a za nekoliko sezona i bude kandidat za evropske trofeje.

Prvi korak u novom smeru dogodio se u leto 1986. godine, kada su iz zagrebačkog Dinama dovedeni Bora Cvetković i Milivoj Bračun, a iz niškog Radničkog najveći talenat jugoslovenskog fudbala Dragan Stojković. Već godinu dana kasnije Piksijevim putem krenuo je Dragiša Binić, koji će sa Cvetkovićem činiti najbrži napad u Evropi, a Dinamo je ostao i bez trećeg, najnadarenijeg igrača – Roberta Prosinečkog. Do leta 1988. godine u crveno-beli dres obučeni su i najkvalitetniji preostali igrači u ligi Dejan Savićević i Darko Pančev. Uz malo dorade ekipa je bila spremna za najviše domete.

Iako su se svake godine menjali treneri, Zvezda je uspevala da održi stil igre baziran na brzim napadačima i vrhunski kvalitetnim veznim igračima, a malo je nedostajalo da već u prvom pokušaju bude izbačen najjači evropski klub te epohe Milan. U toj sezoni (1988/1989) naš tim je izgubio titulu u duelu sa Vojvodinom (što će kasnije takođe imati veliki značaj), pa je drugi pokušaj evropskog pohoda bio posvećen Kupu UEFA. Šesti decembar 1989. godine jedan je od ključnih dana na putu Zvezde ka Bariju i Tokiju – tog dana je briljantna Šekularčeva ekipa u Kelnu doživela težak poraz i ispala u trećoj rundi Kupa UEFA, naučivši težim putem ključnu lekciju takmičarskog fudbala.

Kockice su nastavile da se slažu – Mile Belodedić je proveo celu godinu u klubu, na treningu usavršavajući igrače, ali je tek u proleće 1990. mogao da zaigra za tim. U leto 1990. Šekularca menja Ljupko Petrović, upravo čovek koji je godinu dana ranije odneo titulu iz Zvezdinih ruku u Novi Sad. Petrović je u prethodnoj sezoni trenirao Rad i sarađivao sa Zvezdinim juniorom Vladom Jugovićem, talentom potpuno novog profila za srpske uslove i čovekom koji će pomeriti granice trkačkih mogućnosti.

Klub je ozbiljno oslabljen odlaskom kapitena Stojkovića, koji je te godine bio jedan od nesumnjivo najboljih svetskih igrača, što je potvrdio i na Mondijalu u Italiji. Piksi je sa Marakane otišao u Marsej, ne sluteći da će dojučerašnje drugove videti sledećeg maja. Iako je izgubila kapitena, Zvezda je ostala izuzetno snažna, popunjena dobro na svakoj poziciji.

Scena je tako postavljena. Zvezda je glatko osvojila pretposlednju titulu šampiona kompletne Jugoslavije, i došlo je vreme da se pažljivo sastavljena ekipa dokaže na najvišoj sceni. Opravdanja više nije moglo da bude, čak i da politička situacija nije pred Petrovića i igrače postavljala cajtnot, svaka propuštena godina nosila je mogućnost da još neki od ključnih igrača napusti klub u velikom transferu.

Istorijske okolnosti išle su na ruku Zvezdi – šampion najjače evropske lige te sezone bio je relativno prosečni Napoli, a prvak Engleske Liverpul je i dalje bio pod suspenzijom zbog Hejsela, što je grupu potencijalnih rivala svetske klase svelo na branioca trofeja Milan, madridski Real, Bajern iz Minhena i izuzetno snažni i ambiciozni Olimpik Marsej. Uz malo sreće na žrebu Zvezda može do polufinala Kupa šampiona, prvi put posle 20 godina, a tamo je sve moguće.

Zvezda je u to doba bila daleko najuspešniji klub Balkana i cele istočne Evrope u evro-kupovima. Od polufinala drugog Kupa Šampiona, kada je poražen od Fjorentine, naš klub je 14 puta dočekivao proleće u Evropi, a šest puta bio polufinalista u sva tri kupa. Na večnoj listi UEFA stabilno se držala u prvih 15, a po broju učešća u evro-kupovima zaostajala je samo za tandemom Real Madrid – Barselona.

Žreb je u prvom kolu na Zvezdin put postavio ne naročito atraktivni švajcarski Grashoper, predvođen starim znancem Otmarom Hicfeldom (četiri godine ranije poražen na Marakani sa Arauom) i sa tada još nepoznatim Alenom Suterom i Čirijakom Sforcom. "Skakavci" su šokirali Marakanu vodećim golom Petera Keclea, a Dragiša Binić, koji je tokom leta vraćen u klub posle dvogodišnjeg boravka na Zapadu, uspeo je da izjednači. Posle 1:1 mnogi navijači "crveno-belih" uplašili su se novog oproštaja od Evrope već tokom jeseni.

Revanš na stadionu Hardturm pokazao je prave mogućnosti ekipe Ljupka Petrovića. Prosinečki je otvorio seriju golova u Ligi šampiona pogodivši mrežu rivala dva puta, a po jedan su dodali Pančev i Radinović, pa još jedan Kecleov pogodak nikog nije potresao.

Drugo kolo obezbedilo je pravi spektakl na Marakani, jer u goste je dolazio Glazgov Rendžers, na čijoj klupi je sedeo Volter Smit. Škotski šampion želeo je 24. oktobra dobar rezultat, ali je krcata Marakana podstakla igrače našeg kluba na još jedan sjajan meč u kojem su se ređale šanse pred golom Krisa Vudsa. Već posle nekoliko minuta Braun je dao autogol, a pogodak Roberta Prosinečkog iz slobodnog udarca udvostručio je prednost. Konačnih 3:0 za eksploziju radosti obezbedio je Darko Pančev.

"Kobra" je ponovo kaznila protivnika u revanšu na Ajbroksu, atraktivnim makazicama, posle kojih je legendarni ali MekKoist mogao samo da izjednači. Jedina loša strana dvomeča sa škotskim klubom bila je povreda koju je doživeo kapiten Stevan Stojanović, ali je Zvezda već tada izborila evropsko proleće, pa je vremena za Dikin oporavak bilo dovoljno.

U trećoj rundi Zvezda, pojačana Sinišom Mihajlovićem, plaćenim milion maraka, kreće na nemačku turneju, a rival je poslednji šampion DDR-a Dinamo Drezden. Saksonci su realno bili daleko najlakši moguć rival u četvrtfinalu, u kojem je Marsej igrao sa Milanom, Bajern sa Portom, a Real sa Spartakom. Na Marakani ista slika kao u oktobru – protivnik pregažen i ispraćen kući sa 3:0, čak je Prosinečki ponovo pogodio iz slobodnog udarca, a presotale golove dali su Binić i Savićević.

Meč u Drezdenu počeo je loše, penal za domaćina već u drugom minutu i gol Torstena Gičova. Ipak, razlika u kvalitetu se brzo osetila, Savićević i Pančev su preokrenuli rezultat, a grupa nasilnih domaćih navijača izazvala je incident, zbog kojeg je meč prekinut u 78. minutu. UEFA je utakmicu registrovala rezultatom 3:0 u našu korist, a Zvezda se treći put u istoriji domogla polufinala Kupa šampiona.

Put ka trofeju nastavio je da se otvara – Marsej je eliminisao zvanične šampione iz Milana, a Real Madrid, koji je prethodne jeseni u mečevima sa Odenseom i Tirolom dao čak 21 gol, srušen je posle debakla u duelu sa Spartakom, a četvrti polufinalista bio je Bajern, posle pobede u Portu.

Bavarci su u šest mečeva ostvarili pet pobeda, ali nijedan rival nije bio ni približno jak kao Crvena zvezda. Iako su iskustva sa Bajernom bila veoma loša (dva uzastopna neuspeha deceniju ranije) na Marakani je vladao optimizam, a najviše ga je širio tradicionalno uzdržani Dragan Džajić, koji je najavio pobedu u Minhenu.

Pogodak Rolanda Volfarta samo je privremeno dao prednost Bavarcima, a upravo će taj igrač prići vrhu spiska tragičara 14 dana kasnije. Na Olimpijskom stadionu inicijativu pruzima Zvezda. Pred samo poluvreme Prosinečki šalje loptu Biniću, slede brzi trk i centaršut na zadnju stativu, gde loptu čeka Darko Pančev – 1:1.

Na početku drugog poluvremena Efenberg (koji će na Marakani dugo neutešno plakati dok oko njega jure oduševljeni navijači) prodaje jednu loptu, Pančev idealno poslužuje Savićevića, koji trči od centra do šesnaesterca, neuhvatljiv za Jirgena Kolera i Auman je nemoćan – 1:2. Nezapamćenih petnaest hiljada Zvezdinih navijača na severnoj tribini minhenskog stadiona je u delirijumu.

A to je bio tek početak. Četrnaest dana kasnije sve je funkcionisalo u prvom poluvremenu – Mihajlović je iz slobodnog udarca nadmudrio Aumana i Zvezda je stekla dva gola prednosti. Agonija počinje kada je Augentalerov slobodni udarac prošao Stojanoviću kroz ruke i noge. Noge su se odjednom odsekle, a pet minuta kasnije Manfred Bender pogađa za 1:2. Bajern je izjednačio rezultat, ali nije mislio da stane. U poslednjih pola sata šanse se ređaju pred oba gola, a Zvezdina sudbina visi o koncu – još jedan primljeni gol i za prolazak našem timu bi trebala dva pogotka.

Sreća tada u potpunosti staje na stranu Zvezde: strelac iz prvog meča Volfart pogađa stativu, a lopta se odbija između dva odlično postavljena Bajernova igrača. A onda, za istoriju: Jugović vuče loptu po dijagonali, razmenjuje pasove sa Pančevom, Prosinečki prolazi po levoj strani, vraća Mihajloviću, na centaršut trapavo startuje Augentaler, Pančev zbunjuje Aumana i – nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao...

Tada kreće operacija Bari. Ljupko Petrović vodi ekipu u Italiju nedelju dana pre finala da se u miru i tišini spremi za okršaj sa marsejskim Olimpikom. Zvezda je do tog trenutka dala 18 golova na osam utakmica, francuski prvak ih je postigao 20, pa je stoto finale evropskih takmičenja najavljivano kao napadački spektakl. Ali, sa trofejom nadomak ruke i Petrović i Remond Hutals odlučili su se za defanzivu.

Posle 120 minuta igre i samo nekoliko prilika na obe strane odluka je doneta izvođenjem penala. Prosinečki je pogodio mrežu Olmete udarcem desno poluvisoko, a već u prvoj seriji Stojanović skokom udesno brani udarac Manuela Amorosa. Ispostaviće se da je to odlučilo. Pogađaju redom Binić (isto kao Prosinečki), Bernar Kazoni (odmereno, u desnu malu mrežu), Belodedić (po zemlji, u sâm donji levi ugao), Papen (isti pravac, malo više i snažnije nego Belodedić), Mihajlović (dole desno, pošto je iskopao priličnu količinu zemlje) i Mozer (elegantno u desni ugao).

Priliku za trijumf ima Darko Pančev – osvajač Zlatne kopačke gađao je blizu sredini gola, ali je udario snažnu i uhvatio Olmetu u raskoraku, dovoljno za najveću radost u istoriji kluba. Dvadeset hiljada navijača na stadionu Sveti Nikola i milioni širom Srbije i sveta dobilo je najlepši poklon.

Priča o slavnoj godini ovde nije završena.

Kao šampion kontinenta Crvena zvezda igrala je u Superkupu Evrope i Tojota Interkontinentalnom kupu. Tojota kup se već decenijama igra na neutralnom terenu u Japanu, ali u to vreme evropski Superkup igrao se u dva meča. Međutim, zbog rata koji je već počeo u Hrvatskoj sa Mančester Junajtedom je igrana samo jedna utakmica, 19. novembra na Old Trafordu. Iako je Zvezda u potpunosti nadigrala stare sportske prijatelje i pobednike Kupa kupova, iako je Dejan Savićević blistao na "Teatru snova", jedini gol dao je Brajan MekKler.

Priliku da godinu okonča drugim međunarodnim trofejom Zvezda je potražila u Tokiju, gde joj je rival čileanski Kolo Kolo, šampion Južne Amerike. Na klupi ekipe iz Santjaga je Mirko Jozić, pod čijim rukovodstvom je Jugoslavija bila omladinski prvak sveta, a Prosinečki najbolji na planeti u svom uzrastu. Ali Robi je, baš kao i Stojanović, Marović, Šabanadžović i Binić, napustio ekipu odmah po osvajanju titiule prvaka Evrope.
Priliku da se proslavi dobio je najmlađi prvotimac našeg kluba Vladimir Jugović. Njegova dva pogotka i briljantna igra na celom terenu doneli su mu nagradu u vidu Tojote, rezervisanu za najboljeg igrača utakmice. Treći gol u velikoj pobedi 3:0 dao je Darko Pančev, a Zvezda je od finiša prvog dela igrala sa igračem manje zbog isključenja Savićevića.

Sedmog decembra 1991. godine Zvezda je ostvarila sve što jedan fudbalski klub može da ostvari: bila je šampion Evrope i sveta. Sa ove distance malo je verovatno da će ijedan klub sa istoka Evrope to ostvariti u budućnosti. Opet, to nije delovalo verovatno ni deset godina pre Barija.

Piczo